Muzički umjet­nik Sr­đan Ni­ko­lić, ko­ji svo­ju ka­ri­je­ru već dvi­je de­ce­ni­je gra­di u Ka­na­di, ovih da­na bo­ra­vi u rod­noj Cr­noj Go­ri. Ro­đen je Pod­go­ri­ci, a osnov­nu i sred­nju ško­lu za­vr­šio je u Đa­ko­vi­ci na Ko­so­vu. Stu­di­rao je glu­mu na pre­sti­žnom VGIK-u, ru­skom in­sti­tu­tu ki­ne­ma­to­gra­fi­je u kla­si Ar­me­na Dzhi­gar­ha­nja­na. Od 1996. ži­vi u To­ron­tu gdje se pro­fe­si­o­nal­no ba­vi mu­zi­kom, bi­lje­že­ći oko tri sto­ti­ne na­stu­pa go­di­šnje. Pje­va na por­tu­gal­skom, špan­skom, ita­li­jan­skom, fran­cu­skom, en­gle­skom, arap­skom, far­si, srp­skom, al­ban­skom, hur­du. Sni­mio je pr­vi al­bum „Dre­a­min” 2009. u Be­o­gra­du sa pro­du­cen­tom Vo­jom Ara­li­com. An­ga­žo­van je i na te­le­vi­zi­ji, a u nje­go­voj rad­noj bi­o­gra­fi­ji za­bi­lje­že­no je i vi­še film­skih ulo­ga.
Raz­go­va­ra­mo o po­čet­ku ka­ri­je­re, umjetničkom stva­ra­nju, o uzo­ri­ma…
● Ka­ko je ot­po­čeo Vaš put u svi­jet umjetn­osti?
– Mo­ji stri­če­vi su bi­li mu­zi­ča­ri. Sjećam se da sam ih kao di­je­te slu­šao ka­ko svi­ra­ju. To je na me­ne osta­vi­lo uti­sak i od ta­da sam htio da bu­dem mu­zi­čar, i gi­ta­ra je bi­la in­stru­ment ko­ji sam htio da na­u­čim da svi­ram.
● Ka­ko ste oda­bra­li stu­di­je glu­me?
– Glu­mu sam upi­sao jer je po mom mi­šlje­nju ima­la naj­vi­še ve­ze sa mu­zi­kom. Mno­go mu­zi­ča­ra je glu­mi­lo u fil­mo­vi­ma; El­vis, Bo­u­vi, a mi­slio sam da li­čim na Džems Di­na. Ka­da sam se do­se­lio u Mo­skvu ni­je­sam mo­gao da stu­di­ram mu­zi­ku jer ni­je­sam imao ni­ka­kvog for­mal­nog mu­zič­kog obra­zo­va­nja. Je­dan od mo­jih pri­ja­te­lja je stu­di­rao na VGIK-u i on mi je dao ide­ju da odem do ta­mo. Još jed­na stvar; moj otac se ama­ter­ski ba­vio re­ži­jom. Sje­ćam se tih pred­sta­va; „Sum­nji­vo li­ce” – to je bi­lo u Đa­ko­vi­ci.
● Bu­du­ći da ste stu­di­ra­li na pre­sti­žnoj ru­skoj aka­de­mi­ji, ka­kva is­ku­stva no­si­te sa stu­di­ja?
– Do­la­zak na VGIK je bio pra­vi šok. Ubr­zo sam shva­tio ko­li­ko je glu­ma kom­pli­ko­va­na pro­fe­si­ja. Imao sam sre­će da sam stu­di­rao kod fan­ta­stič­nog ma­ste­ra na­rod­nog umjet­ni­ka SSSR ve­li­kog Ar­me­na Dzhi­gar­ha­nja­na.
Na kur­su sam bio je­di­ni stra­nac. I do da­na­šnjeg da­na odr­ža­vam kon­tak­te sa mo­jim ko­le­ga­ma od ko­jih su mno­gi po­sta­li po­zna­ti glum­ci (Jev­ge­nij Stič­kin) i re­ži­se­ri (Na­ta­ša Na­u­mo­va, Eka­te­ri­na Dvi­gub­ska­ja). Ja sam o to­me na­pi­sao pje­smu ,,Sep­tem­bar u Mo­skvi”.
● Ste­kli ste di­plo­mu pro­fe­si­o­nal­nog dram­skog umjet­ni­ka, a mu­zi­ka je ipak pre­vag­nu­la u Va­šem ži­vo­tu. Ka­ko je do to­ga do­šlo?
– Sje­ćam se da je moj otac ku­pio ka­se­to­fon „so­ni 74te” ko­ji je u to vri­je­me bio ču­do teh­ni­ke. I to je bio pr­vi put da ču­jem ka­ko zvu­či moj glas na snim­ku. Taj „so­ni” je imao ra­dio i mo­gao je da sni­ma zvuk po­put dik­ta­fo­na. Moj otac je na ka­se­ta­ma sni­mao pje­sme sa ra­di­ja i tu je bio miks svih mo­gu­ćih žan­ro­va – od Bitlsa do Rej Čar­lsa, Šar­la Azna­vu­ra, ma­ri­ja­či­ja, na­še na­rod­ne mu­zi­ke, tur­ske mu­zi­ke... Ra­dio je svi­rao po či­tav dan i ja sam to upi­jao, ni­šta ni­je bi­lo in­te­re­sant­ni­je od mu­zi­ke.
Iz ne­kog raz­lo­ga naj­vi­še su mi se svi­đa­li Bitlsi, mo­žda za­to što je moj otac iz Bitls ge­ne­ra­ci­je i mo­ji stri­če­vi ta­ko­đe. Od ta­da sam po­stao „bitlma­ni­jak”. Za moj še­sti ro­đen­dan ta­ta mi je po­klo­nio gi­ta­ru. Pr­va pje­sma ko­ju sam na­u­čio bi­la je ,,Ulič­na sve­tilj­ka” od ,,JU gru­pe”. Za­tim ,,So­len­sa­ra” od En­ri­ka Ma­si­ja­sa.
Po­sli­je ne­ko­li­ko go­di­na stric mi je po­klo­nio knji­gu naj­ve­ćih hi­to­va Bitlsa i to je bio pre­lom­ni mo­me­nat.
Pje­vao sam u ho­ru u ško­li i uče­stvo­vao na tak­mi­če­nju mla­dih ta­le­na­ta Ra­di­ja Đa­ko­vi­ca gdje sam do­bio na­gra­du pu­bli­ke za pje­smu ,,Za­što kad vo­lim te ja?”
● Ka­ko bi­ste od­re­di­li se­be kao mu­zič­kog stva­ra­o­ca bu­du­ći da slo­vi­te za sve­stra­nog auto­ra, od pi­sa­nja tek­sto­va, kom­po­no­va­nja pa do sa­me in­ter­pre­ta­ci­je?
– Bu­du­ći da sam mu­zi­čar ko­ji stal­no svi­ra i pje­va u mno­gim žan­ro­vi­ma po­sto­ji opa­snost da se kao umjet­nik u to­me iz­gu­bim i ne bu­dem auten­ti­čan. Po­sled­njih go­di­na ko­nač­no osje­ćam da sam na­šao svoj ,,so­und” ka­ko ka­žu Ka­na­đa­ni. Na po­čet­ku svog stva­ra­lač­kog pu­ta osla­njao sam se na rok i elek­trič­ne gi­ta­re, sa­da se moj zvuk ba­zi­ra na špan­skoj gi­ta­ri. I in­spi­ra­ci­ju na­la­zim u bra­zil­skoj mu­zi­ci ko­ju sa­da naj­če­šće svi­ram, mi­slim da ra­dim ne­što slič­no to­me što je ura­dio Sting po­sle svo­je ka­ri­je­re sa Po­lis.
Vr­lo sam pa­žljiv kad pi­šem tek­sto­ve jer ih pi­šem na en­gle­skom. Pro­vo­dim mno­go vre­me­na za­pi­su­ju­ći in­te­re­sant­ne fra­ze ko­je bih mo­gao da u ne­koj dru­goj for­mi is­ko­ri­stim u svo­jim pje­sma­ma. Kao čo­vjek či­ji ma­ter­nji je­zik ni­je en­gle­ski vr­lo mi je va­žno da tek­sto­vi zvu­če kao da ih je na­pi­sao ne­ko ko­me en­gle­ski je­ste ma­ter­nji je­zik.
Mu­zi­ka uvi­jek sti­že pr­va. Po­sli­je to­ga tek­sto­vi. Po­ku­ša­vam da pi­šem o ne­čem uni­ver­zal­nom, ne­čem što ima od­no­sa sa sva­kim ljud­skim bi­ćem, osno­sno mo­ja pje­sma ,,Dre­a­min” (Sa­nja­nje) go­vo­ri o mo­men­tu ko­ji svi mi do­ži­vlja­va­mo i u svo­jim sno­vi­ma od­la­zi­mo u ne­ku dru­gu ljep­šu i bo­lju stvar­nost sa­mo da bi­smo se pro­bu­di­li i shva­ti­li da je to sa­mo san.
● Šta sma­tra­te svo­jim naj­ve­ćim uspje­hom na svom stva­ra­lač­kom pu­tu?
– Moj naj­ve­ći uspjeh je da sam ko­nač­no po­stao mu­zi­čar ko­ji od mu­zi­ke ži­vi.
● Gdje pro­na­la­zi­te in­spi­ra­ci­ju za svoj rad?
– Lju­bav je na­rav­no naj­ve­ća in­spi­ra­ci­ja, sun­čan dan.
● Ako go­vo­ri­mo o uzo­ri­ma, ko­ji su Va­ši?
– El­vis (dav­no je to bi­lo – ha, ha) Bitlsi, Rej Čarls, An­to­nio Kar­los Jo­bim, Ka­e­ta­no Ve­lo­so, Gil­ber­to Gil, Sting...
M. MI­LO­SA­VLjE­VIĆ